Овакву акцију до сада нисмо имали. Показало се да је пун погодак. Жељена дестинација овог пута била је источна Србија и околина реке Млаве, тачније врх Мали Вукан на Хомољским планинама и бања Ждрело. Имали смо прави пролећни, топао дан са доста сунца што је значило врло мало блата на стази и доста могућности за наше враголије. Неки су попут гимнастичара ходали по обореним стаблима као по греди, други их вешто прескакали на стази као препреке, трећи одушевљено позирали на видиковцима. Весели Дринкини планинари који умеју да уживају у природи бацали су ранчеве у сусрету са ливадом, ваљали се и котрљали, јављали сеоским псима, умазали сладоледима испред сеоске продавнице, жељно чекали тренутак ложења логорске ватре и печења кобасица и маршмелоа. Ватру нисмо лако запалили јер смо хтели да научимо да користимо кремен. Испадале су кифле, кобасице јер ко још пече месо набодено на дрвени штап. Маршмелоу је магијом нестао за пар минута, па је права срећа да је фотограф успео да га слика изнад ватре.
Нисмо наишли на сремуш (не знају наша деца за сремуш) али се око стена при врху стидљиво појавио влашац који смо брали да понесемо мамама. Многи су имали потешкоћа да га разаберу од траве коју су набрали уместо њега, па маме вероватно нису добиле овај фантастичан додатак јелима.
На умор су сви заборавили на путу ка аутобусу који је чекао да нас повезе до термалних базена у бањи Ждрело. А тамо? То је посебна прича. Ред тобогана, ред топлих, ред хладних базена, масажери, све што нам је потребно за одмор мишића после шетње и добру забаву. Наставнице сликајте мене! Јесте ли снимили како роним? Видите ме како стојим на рукама! Наставнице, уђите у онај базен са хладном водом ако смете! Било је најтеже саопштити нашим планинарима да је време за полазак.
Шта смо научили на овој акцији? Захваљујући нашим дивним водичима и педагозима Јагоди и Влади добили смо као и увек неке мале али важне животне лекције. Природа је извор живота и уживања и треба због тога да је чувамо. Не остављамо смеће за собом, а вишак хране чувамо за псе које увек сретнемо успут. Не вичемо док ходамо јер треба дати и себи и другима шансу да уживамо у звуцима природе, цвркуту птица, миру који нам недостаје у великом граду.
Сви једва чекамо наредну акцију и радујемо се још већем броју учесника.
Те 1963. године под кровом школе нашло се 1210 ученика. Пристигли из околних основних школа, брзо су постали „Дринкини“ ђаци и захваљујући амбициозним, вредним, полетним, професионално јаким професорима и учитељима, постали и остали заљубљени у своју школу.