У природи се најлепше и најлакше учи. Ова историјска планина пружила нам је пуно тога у једном јесењем дану. Док смо доручковали на њеном врху, ретко ко је могао да погоди да се у тим питомим пределима била одсудна битка пре једног века. Покушали смо да замислимо недаће са којима се суочавала српска војска током Колубарске битке. Дан је био посвећен војводи Живојину Мишићу па смо свратили до његове родне куће и прошетали путем којим је ишао у школу. ’Зашто је тако далеко школа?’, питали су се наши ђаци, ненавикнути на дуге шетње. Неки су први пут пробали љоскавац или зимску трешњу а у дому биолога Пеце Петровића окусили смо типичне јабуке са нашег поднебља: лепоцветку, будимку, шећерлију и стрекњу. Научили смо много о чајевима и томе како се правилно припремају, уживали у њима уз укусне домаће колаче. У Музеју камена посматрали смо око 300 врста камења, сазнали да је бејкерит са Маљена јединствен у Европи, сликали на камену који смо донели из каменолома. Рибничка пећина је за већину учесника била посебна авантура-завиривали смо у уске пролазе у потрази за слепим мишевима, прескакали пећинску рећицу. Да ли смо их видели? Придружите нам се и сазнаћете.
Те 1963. године под кровом школе нашло се 1210 ученика. Пристигли из околних основних школа, брзо су постали „Дринкини“ ђаци и захваљујући амбициозним, вредним, полетним, професионално јаким професорима и учитељима, постали и остали заљубљени у своју школу.