Дивчибаре – нове авантуре планинара

Протеклог викенда, кренули смо у незаборавну авантуру на Дивчибарама и у Подбуковима. Сунчан дан нас је позвао да истражимо ливаде у потрази за скривеним благом – печуркама и подарио енергију за незаборавне тренутке. Сунчанице, гнојштарке и слинавке су биле само мали подсетник на чаролију природе коју смо откривали.
На једној пространој ливади смо се такмичили у котрљању низ падину што је сада већ неодољива игра која нас прати на сваком планинарењу. Упознали смо (да не кажем угњавили) умиљате магарце, мазили их, хранили и делили тренутке чисте радости.
Авантура је настављена вожњом црвеним возићем који нас није водио по обичним шинама већ нас је довео директно у центар Дивчибара, одакле смо се попели на Црни врх и посматрали околне планине које су се простирале пред нама. Косјерић је провиривао у даљини и подсећао нас на зимску бајку коју смо тамо доживели. Спустили смо се ски стазом, где нас је чекао аутобус да нас одведе у село Подбукови.
То је већ место за бајке у свако годишње доба и то знају сви који су барем једном били у домаћинству Миље Обрадовић. Овде смо били презадовољни не само оброком, већ смо доживели праву српску гостољубивост и атмосферу сеоског живота, што је непроцењива успомена на ову аутентичну авантуру. Пространо двориште је пружило младим планинарима могућност за незаборавну игру и весеље. Наш портал у прошла времена био је одлично очуван стари вајат. Окупљени око огњишта предака породице Обрадовић, разгледали смо предмете чија је сврха права мистерија за генерације З и Алфа. Посебну чаролију тренутку донели су стихови Мила Обрадовића које су ђаци сами пожелили да прочитају наглас.
Након прича и игара, на ред је дошао креативни део – правили смо скулптурце и рељефне слике у облику печурака. Торта печурка од плазме и крема нестала је готово тренутно, показујући да је уметност укусна.
Један црни пас Муња, постао је прави другар и забављач, терпећи све наше нешташлуке па замало да буде ‘криднапован’ и поведен у Београд.