Професор… Како то гордо звучи
Сада када је крај школске године могу мирне душе да напишем пар редова о једној изузетној жени. Ко зна можда их буде све више.
А све је почело у петом разреду, када је у учионицу ушла громада у сваком моралном смислу те речи, разредна Тамара Панић, професорка српској језика у Основној школи Дринка Павловић. Од тог првог дана, до последњег када их је с пуно љубави испратила на матуру и у неки нови свет знања, увек је зрачила миром, добротом, благошћу, увек налазила начин да им се посвети, да им буде подршка, пријатељ у данима када под оправдањем пубертет праве глупости. Глупости које смо и ми радили када смо били њихових година, али смо у међувремену заборавили, заборавили и то – како је бити дете.
С толико љубави је слала сваки слику када су на заједничким путовањима, бринула и јављала нам да су добри, бирајући сваки пут речи подршке за сваког од њих.
Увек благи осмех, очи пуне људскости, да се зна да иза сваког посла ипак стоји човек, педагог, професор.
Никада нисмо молили ни за једну оцену, јер ипак предност имају 5.00 ученици а и подразумева се да се њима прогледа кроз прсте. А зашто ово пишем. Зато што се професор не воли кроз оцену, као што оцена ипак није мерило знања. А да појасним, моје дете је обожавало професорку физике, радила, вежбала али никако да уграбимо ту петицу, није нам сметало да је воли и каже да је предобра и увек поштена, како је увек истицала.
И да се вратимо на нашу хероину Тамару, хвала на свему, што и сада када они забораве по који папир око уписа шаљете информације и помажете њима, али и нама са њима.
Да би неко био велики професор, мора да буде педагог и човек, а она је све то успела да обједини у себи.
Хвала на дивним успоменама које сте им оставили. Добрим лекцијама за живот. Хвала на свему.
Ивана Марјанов
