Маглеш без магле

Нисмо гатали у пасуљ али смо „уболи“ једини дан без кише за планинарење пред изненадни крај школске године. И био је очекивано фантастичан. Најлепше од свега је било то што су се у авантуру храбро упустили неки нови прваци и било их је више него до сада. Јел неко сумњао да они то могу? Испостави се често да су прваци уз другаке веома добри планинари-не жале се, слушају инструкције, уживају у свим активностима, деле и помажу другима, примећују живи свет око себе и умеју да се препусте.
Како је изгледао тај весели недељни дан? Путовали смо возом и дружили се са машиновођом. Морао је да објасни сврху сваког дугмета и ручице и свирне који пут. Увек су веома љубазни као и кондуктери и заиста се радују кад виде да деца иду у природу.
Већи изазов био је појести сву храну коју смо имали него се попети на врх. Палачинке су увек добродошле и сви им се неизмерно радујемо. Успели смо да направимо воденице на реци Забави, а морали смо повремено да јуримо слабо причвршћене делове. Може се рећи да смо били успешни, свака коју смо направили се окретала под снагом воде.
Успут је оштро око нашег водича Јагоде спазило гљиве лисичарке па смо се дали у потрагу за њима. Грицкали смо киселице јер су шумске јагоде касниле у односу на прошлу годину. Пало је и котрљање низ најстрмију ливаду, а биле су и две репризе јер је то, не рачунајући дружење, најузбудљивије нашим планинарима. Неки су показали своје гимнастичке способности на дрвету, неки на ливади а један планинар добио је надимак Тарзан. За најбоље планинаре акције прогласили смо Лану и Николету. У повратку смо прекинули у сунчању једног смука и поскока који су побегли од наших радозналих погледа.
Природа је урадила што је било до ње и приуштила нам велику радост, дала енергију да се лакше носимо са животним изазовима и помогла да се склопе нова пријатељства.