Хајде опет да читамо наше најстарије народне песме. Хајде да овим нашим савременим очима дамо стари добри сјај. Хајде да умемо да опростимо. Да умемо да признамо и увидимо и своје грешке. Ученици одељења 5/4 покушавају да нас подсете да је тамо све записано. Њихови осмеси и креативни реквизити сведоче да смо на добром путу. Прерушени макар уз помоћ неког старог средњевековног детаља у епске јунаке преткосовских времена, говоре у име части, поштења, љубави, оданости и, пре свега, у име својих породица и чувара традиције. Ту Вукашине краљу пише књигу и спрема ћемер блага за верне слуге. Неверна Момчилова љуба носи фењер да би по мраку, када су добри рањиви, спалила крила Јабучилу. Верна Гојковица испреда златне нити на вретену за своје изгубљено чедо. Пожртвована сестра Јевросима за свог брата Момчила спрема најлепше напитке, и то уз помоћ млина који јој је донео са далеких путовања на исток. (Нема јаче љубави сестре према брату нигде у светској књижевности.) Милош Војиновић се поноси буздованима, копљем и својом породицом, а ми његовим витештвом. Тако јуче, тако данас, а надамо се тако и сутра.
(Понеки анахронизам је био дозвољен у име дечје креативности.)
Тамара Панић Милошевић – наставница српског језика и књижевности
